On je Zvezdu, posle 27 godina, doveo tamo gde navijači jedino žele da je vide, u završnu fazu Lige šampiona, u društvo sa evropskim velikanima.
Vladan Milojević je u svoje vreme rada na Marakani umeo da pušta kišu i obasja dušu “delijama”. Ostao je upamćen kao neko ko je sa Zvezdinom decom činio čuda, pa čak i da pobedi tim koji je te sezone postao šampion Evrope.
Danas Milojević radi na Kipru gde je izuzetno cenjen, a do samog finiša se sa Apoelom borio za šampionsku titulu. Naravno ne može bez zbivanja u srpskom fudbalu i svojoj Crvenoj zvezdi. Prvo pitanje u intervjuu za MaxBet Sport je u domenu najvećih interesovanja onih koji vole crveno-bele boje:
Šta je potrebno da Zvezda bude konkurentna, a ne samo učesnik Lige šampiona?
„To u ovom trenutku nije realnost već romantika. Za Zvezdu je, zbog sredstava, veoma bitno da učestvuje, a da bi bila konkurentna put je mnogo, mnogo težak. U ovom trenutku Liga šampiona je takmičenje velikog novca. To je Liga bogatih klubova koji imaju nestvarno velike budžete. Novac sve diktira, pa i to koliko ćeš da budeš konkurentan. Morate da imate veliki budžet da biste napravili dobar tim, ali to nije sve. Možete i da dobijete neku utakmicu, protiv boljih od sebe, ali tu se, u ovom trenutku, sve završava. Da biste nešto više učinili potreban je sistem, proces, vizija, strategija„, počinje svoje izlaganje Vladan Milojević.
Vi ste kao srpski trener uspeli, posle 27 godina doveli ste Zvezdu do Lige šampiona, znači može se?
„Mnogo je problema koji ne mogu da se reše preko noći. Počev od terena, mentaliteta, ljudi koji rukovode… Možete recimo i da imate novac, ali pravi igrači, reprezentativci neće da igraju našu ligu. To je i jedan od glavnih problema. Ovo je kompleksna tema, da bi se ušlo u analizu problema moram da se vratim unazad. Prvo mislim da je kod nas struka mnogo potcenjena. Potpuno je u zapećku. Fudbalom dominiraju ljudi koji su u zoni komfora, koji nisu spremni za kvalitativne promene pa napretka nema. Počeli smo i da uvozimo trenere iz inostranstva. Pucamo sami sebi u noge, a imamo sjajne trenere. Ja sam uspeo, a srpski sam trener. Od prvog kola smo došli do Lige šampiona. Znači to je moguće da se uradi. Ako sam mogao ja, mogu i drugi, ali je potrebno puno rada, odricanja, posvećenosti, znanja. I više vere u naše stručnjake. Eto, pre godinu, dve svi su pričali o Dinamu i hvalili ih na sva usta. Posebno su isticali da uspehe postižu sa samo dva stranca, a da su ostalo domaći igrači. Niko neće da kaže, pomene, da smo mi eliminisali Salcburg sa 10 naših igrača. Samo je Ben bio stranac. Kakav je to podatak, ali niko ovde to da istakne. Nama je sve drugo slađe. Sad mi pade na pamet pa što mene tada Salcburg nije angažovao, eliminisao sam ih, a imali su bolje pojedince“, opravdano je setan Milojević.
Vi ste za naše igrače, trenere. Danas je u Zvezdi dosta stranaca, stiže trener iz Izraela, šta bi ste mu poručili?
„Poruku? Nemam poruku. Žao mi je što trošimo naše ljude. Žao mi je Dekija Stankovića koji je došao posle mene. Radio je dobar posao, sastavio kvalitetan stručni štab. Nismo smeli da ga potrošimo. Morali smo da ga čuvamo, zalivamo da traje. On bi i danas bio daleko najbolje rešenje za Zvezdu. Vrlo je bitno da trener govori srpski jezik, da poznaje mentalitet, podneblje i igrače u dušu. Što se tiče Baraka, imao je u Izraelu dosta brzih igrača. Brzina je potrebna i Zvezdi. Skauting je veoma bitan. Treba dovoditi samo vrhunske strance i voditi računa o Zvezdinoj deci. Naravno ja mu želim uspeh i savetujem mu da sve sam snimi. Naši ljudi su prilično negativni i onda dobijete iskrivljenu sliku. To je kao u onoj priči o gluvoj žabi koja se popela na vrh zgrade samo zato što je bila gluva„, jasan je Milojević.
Jeste li i vi bili „gluvi“ pred meč sa Liverpulom koji je pao u Beogradu, a posle postao šampion Evrope?
„Mi smo tada u Zvezdi stalno učili. Nismo imali uslove, iz UEFA su dolazili sa zahtevima za dorade na stadionu, ali smo imali zajedništvo i želju da napravimo nešto veliko. Odjedanput preko puta mene su se našli veliki treneri: Tuhel, Anćeloti, Klop, veliki klubovi i igrači. Ta pobeda nad Liverpulom jeste velika, ali nije važna i slatka kao one protiv Salcburga i Krasnodara jer su one imale daleko veći značaj. Da bi te uspehe objasnio moram da se vratim na početak. U Zvezdu sam došao u isto vreme kada i Mitar Mrkela. Zajedno smo postavili ciljeve i zasukali rukave. Nismo imali novca, o Evropi tada nismo razmišljali. Prioritet je bilo vraćanje titule. Svi stranci su imali dozvolu da idu. Cilj je bio da vratimo Zvezdinu decu, one momke koji vole klub i koji znaju šta je Zvezda. Znali smo da će oni dati maksimum na terenu. Počeli smo da dovodimo redom: Borjana i Degeneka, velike navijače, Zvezdinu decu Vujadina Savića i Žuleta Stojkovića, Krstičića, Jovančića, Milića, Simića, Radonjića, Srnića… I krenuli smo sa ozbiljnim, napornim radom bez slobodnog dana. Disciplina i radna etika su bili na vrhunskom nivou. Samopouzdanje je raslo, dobili smo i publiku, klub je verovao u nas i postali smo atomska bomba. Stigle su i velike pobede: Strazburg, Krasnodar, pa i Liverpul. Meni su, ipak, od ovih trijumfa najdraži trenuci rada sa tim momcima, rešavanje njihovih problema. Bilo je smeha, ali i suza, poveravali su mi se, zvali me i noću, tražili savet. Učio sam ih porodičnim vrednostima, zahtevao da ih ljubomorno čuvaju. Dve godine sam im se posvetio više nego svojoj deci. Zato su i moje emocije ugrađene u Zvezdin stadion. Ja nisam neko ko je došao i otišao već neko ko će da bude tu zauvek„, iznosi Milojević svoje emocije.