Mladi krilni centar Majamija posle Svetskog prvenstva puca od samopouzdanja
Dva finala u samo nekoliko meseci. Ruku na srce, u oba je njegova ekipa poražena, ali Nikola Jović sa 20 godina može da se pohvali dostignućem kakvo neko ne iskusi za karijeru. Iako je najpre stegao ruku imenjaku Jokiću u borbi za NBA prsten (mada je dobio mrvice u pomenutoj seriji), a onda čestitao i reprezentativcima Nemačke za osvojenoj svetskoj kruni, talentovani krilni centar Majamija može da konstatuje kako je iza njega uspešno leto.
Naročito na planu ostvarenja sa državnim timom, jer je selekcija Svetislava Pešića ispraćena na Filipine uz skromna očekivanja, vratila se sa srebrnom medaljom i olimpijskom vizom i dobila igrača koji bi mogao da obeleži narednih nekoliko ciklusa, jer je upravo Jović energijom, ponašanjem i stavom, zajedno sa Aleksom Avramovićem, oduševio naciju.
Zato mu je bilo i važno da se pojavi u ekipi na Mundobasketu.
„Na početku sam želeo da se uverim gde sam u odnosu na momke koje sam gledao u prenosima, jer sam odrastao posmatrajući ih i želeo da budem kao oni. Neprestano sam radio na sebi i pokušavao da budem što bolji. Ispalo je odlično. Igrao sam mnogo, niko nije očekivao da ću toliko biti na terenu i imati bitnu ulogu. Treneri su verovali u mene i uradio sam sjajne stvari za tim, tako da sam se osećao odlično“, ushićeno govori Jović za Majami Herald.
Po povratku u Sjedinjene Američke Države od njega se očekuje da opravda brojke iz Manile, gde je prosečno beležio 10,1 poen, tri skoka i 2,6 asistencija po utakmici, a šutirao 56,6 odsto iz igre i 11 od 26 za tri (42,3 odsto). Sve posle Letnje lige u kojoj je takođe napredovao, s obzirom da što zbog povrede, što zbog ruki sezone, nije mogao da računa na bogzna koliko minuta u prvom timu.
„Osećao sam se mnogo bolje, zato što je trener Keron Batler znao šta sam radio tokom leta, pa mi je rekao da moram da pokažem ljudima koliko da sam napredovao. U prve tri utakmice osećao sam se neverovatno. Onda se desila povreda, nalik onoj u Letnjoj ligi godinu. Nisam hteo da sedim sa strane, zato sam im rekao: „Igraću bez obzira na sve.“ Moram da igram. Čim sam saznao da povreda nije ozbiljna, stavio sam im do znanja da želim da budem na terenu. Poslednju utakmicu sam odigrao užasno, ali sam samo želeo da budem prisutan“.
Bolovi u leđima, koji su ga i sprečili da igra više tokom osnovnog dela prvenstva, predstavljaju prošlost.
„Povreda leđa nije bila nimalo naivna. Bilo je stvarno ozbiljno. U jednom trenutku nisam mogao da se krećem, ali sad je sve u redu. Nisam propustio nijedan trening u reprezentaciji, odigrao sam sve utakmice. Znam da sam dao sve od sebe i više ne osećam bol kad se probudim. Ranije mi je u glavi bila zbrka kad sam se prvi put vratio posle povrede, svaki put kada bih kročio na teren, nisam znao da li će me leđa boleti. Ovog leta sam prestao da razmišljam o tome“.
U međuvremenu se i razvio, prema sopstvenom priznanju dobio skoro deset kilograma mišićne mase, sa 98 kilograma koliko je imao kad je napustio Megu dogurao je do 109 na kraju prošle sezone. Usput radio na poboljšanju segemanata igre. Konkretno.
„Najviše sam poboljšao šut za tri poena. Stekao više poverenja da pucam sa distance. Uvek sam znao da sam dobar strelac, samo sam osećao da mi je potrebno samopouzdanje. Mnogo mi je pomogla reprezentacija. Rekli su mi da bi trebalo da šutiram svaki put kad sam otvoren. Prihvatio sam tu ulogu, ubacivao u visokim procentima. Nadam se da se to mogu da ponovim u NBA“.
Na još jedan detalj ukazuje Nikola Jović, a tiče se drugačije mehanike šuta u poređenju sa periodom kad je bio deo ABA lige.
„Celu prošlu sezonu sam posvetio mehanici šuta sa specijalizovanim trenerima u klubu i sve sam uradio valjano. Hvala im na tome, jer su oni pokušali da usavrše moj izbačaj. Bio sam povređen i nisam toliko igrao, tako da to nisam osetio u igri. Prvi put kada sam dobio priliku, shvatio sam razliku u šutu bio sam siguran.“
Sad primećuje da je spreman za kvalitativan skok.
„Sigurno sam jači, psihički i fizički. Imamo sjajne igrače koji dominiraju pod košem, poput Džimija Batlera ili Bema Adebaja i ako me oni pronađu, moje je da šutiram. Imamo i momke kao što su Maks Strus i Gejb Vinsent, Dankan Robinson ili Kevin Lav, uvek sposobni da pogode i po ugledu na njih pokušavam i ja da budem siguran kad dobijem loptu“.
Trener Majamija Erik Spolstra je bio, takođe, na Mundobasketu kao saradnik Stiva Kera u selekciji Sjedinjenih Američkkih Država i uživo je mogao da se uveri u Jovićev napredak.
„Gledao je četvrtfinale i polufinale. Bio je blizu naše klupe. Kad sam se okrenuo i video ga, bio sam srećan. Posle skoro svake utakmice bi mi poslao poruku šta misli i hrabrio me da nastavim. Osetio sam tu vezu iako ga možda nisam viđao svaki dan“.
Zaključak između dve sezone NBA lige je da Jović deluje daleko uverljivije nego ranije, čemu su doprinela izdanja na Filipinima.
„Zapitao sam se mogu li da igram najteže takmičenje na svetu. Učešće na Svetskom prvenstvu i finale mi je pokazalo da mogu da se snađem na takvom turniru. Dobio sam više samopouzdanja. Znam da mogu da odgovorim zadacima i to je najvažnija stvar koju sam naučio o sebi. Uvek sumnjate i ljudi će sumnjati u vas. Svako se ponekad preispituje, te sam se i ja pitao jesam li dovoljno dobar da igram u onakvoj atmosferi, u prisustvu velikog broja ljudi. Zato osećam da sam spreman da uradim nešto kvalitetno posle ovog leta.“
Konačno, ljude u Herald Majamiju je intersovalo da li je Nikola napokon završio srednju školu, pošto je na Floridu stigao bez diplome.
„Da, jesam“, nasmejao se Jović. „Diplomirao sam po povratku sa Svetskog prvenstva. Najpre je usledila svečanost kad su nas dočekali na balkonu, a sledećeg dana sam se pojavio u školi kako bih završio razred. To je bilo dobro iskustvo. Postao sam maturant, što je obeleženo porodičnim ručkom. A diplomu čuvam u elektronskoj formi, u telefonu“.