Italija kreće u novu eru. Posle pet godina, Roberto Manćini je otišao, sa evropskom titulom, ali i izostankom sa Mundijala, drugog u nizu za četvorostrukog svetskog prvaka. „Manćio“ je saznalo se naposletku pretio odlaskom već mesecima, bio je nezadovoljan ovlašćenjima, nemogućnošću da dovede svoj trenerski tim. Na kraju sve to je iskoristio kao razlog da ode za novcem u Saudi Arabiju.
Prvi čovek saveza, Gravina je reagovao, poziv je upućen Lućanu Spaletiju. Nakon obaranja ruku sa DeLaurentisom (Spaleti je otišao sa klupe Napolija posle titule, ali ostao pod ugovorom), iskusni stručnjak je ipak seo na klupu nacionalnog tima. Novi „Komisario Tekniko“ kako Italijanu zovu selektora je nasledio ekipu koja je u ovim kvalifikacijama savladala Maltežane, ali su izgubili od Engleza.
Spaleti je rehabilitovao neke igrače poput Kristantea i Manćinija iz Rome, a jasno da neće odustati od 4-3-3. To znači mesto na boku za Kjezu koji ove sezone u Juventusu ima drugačiju ulogu, ali i oslanjanje na svog doskorašnjeg klupskog pulena Matea Politana na spoljnoj ofanzivnoj poziciji.
Kao trener Spaleti se razlikuje od Manćinija, njegovi timovi igraju agresivnije, ranije napadaju loptu, centralni vezni igrač pritiska rivala u poslednjoj trećini terena. Njegovi bekovi su agresivniji, ulaze i u sredinu, dolaskom novog selektora era duplog pleja, sa Žorginjom i Veratijem je završena. Uz Kristantea u veznom redu biće Tonali (i njemu će uloga biti izmenjena u odnosu na ono što je igrao u Milanu, odnosno sada Njukaslu) i naravno Barela. Četvrti u veznom redu je jedan od bekova, pre svih kapiten Napolija Di Lorenco koji se savršeno snašao u toj ulozi u šampionskom Napoliju.
Posle gostovanja u Skoplju gde nisu uspeli da pobede Makedonce, Italijani na „San Siru“ dočekuju Ukrajinu. To je svakako najzanimljiviji meč poslednjeg dana ovog kvalifikacionog prozora, u utorak. Od raspada SSSR sa ovim rivalom su igrali osam puta i nikada nisu izgubili. Svakako, istorijski najznačajnija pobeda je ona sa Mundijala u Nemačkoj. Tada je tim Olega Blohina srušio Luka Toni sa dva gola, upisao se i Đanluka Zambrota koji je načeo Šovhovskog. Prvi put ove reprezentacije su se sastale 1995. godine, tada je Italija završila iza Hrvatske u kvalifikacijama, ali ipak otišla bez baraža, kao najbolja drugoplasirana ekipa. U grupi su lako dobili u Kijevu na „Republici“, 2:0. Atilio Lombardo i Đanfranko Zola su rešili pitanje pobednika za pola sata, a razlika u kvalitetu je bila ogromna. To su rani dani fudbala u samostalnoj Ukrajini, tada su dozvoljavali sebi da izgube od recimo Litvanije kod kuće. I revanš je bio formalnost, igralo se na Svetom Nikoli, 3:1 za Italijane. Doduše posle greške italijanske odbrane poveli su gosti, ali je vrlo brzo „Belo pero“, Juventusov Fabricio Ravaneli izjednačio rezultat. Isti igrač je u nastavku iskoristio novu, komičnu grešku gostiju, da bi Maldini posle nekaraksteričnog solo prodora postavio konačnih 3:1.
Pomenuli smo meč na Mundijalu, a vrlo brzo timovi su se ponovo sastali. U pitanju su bile kvalifikacije za EURO 2008. godine. Italija je nastavila da ratuje sa Francuskom ili bolje da kažemo sa Domenekom, posle finala u Berlinu. Susedi su se našli u grupi bilo je dosta gorčine, zviždanja himnama, ipak je tadašnji prvak sveta završio ispred vicešampiona. Grupu su zanimljivom učinili Škoti koji su se trkali do kraja, a Ukrajina je bila slaba, pet poraza. Dva su bila delo Italijana.
U Rimu je domaćin slavio u finišu, Masimo Odo iz penala i tih godina mora Ukrajinaca Luka Toni su bili strelci.
Toto Di Natale je pokorio Kijev u revanšu sa dva gola (neizbežni Ševčenko je savladao Ameliju).
Od tada timovi nisu igrali takmičarski meč, Italija je dobila pripremni meč za ukrajinsko-poljski EURO, a pre pet godina u Đenovi, u još jednom prijateljskom odmeravanju snaga, 1:1, Fede Bernadeski je pogodio mrežu Pjatova, Malinovski savladao Điđa Donarumu. Konačno, makar meč nemao značaja, posle 12 godina, Ukrajina je odolela protiv „Azura“, jedan od njihova dva remija.