Miloš Teodosić je zvanično odlučio da se penzioniše i okači patike o klin.
Jedan od najboljih srpskih košarkaša u ovom veku stavio je tačku na prebogatu karijeru posle 21 godine u profesionalnim vodama i gotovo još deset u mlađim kategorijama.
Tokom tog perioda nekadašnji kapiten Srbije ostavio je neizbrisiv trag u reprezentativnoj i klupskoj košarci, uz pregršt titula, medalja i individualnih priznanja.
“Dragi prijatelji, poštovani ljubitelji i poznavaoci košarke,
Pre svega hvala vam na 30 godina zajedničke borbe, uživanja, radosti i tuge.
Došao je trenutak da se oprostim od jedne faze svoje ljubavi prema magičnoj igri pod obručima.
Iza mene, iza nas, je mnogo želje, borbe, odricanja.
Osvojenih trofeja, ali i izgubljenih finala.
Sve je to košarka i sve je to život. I ja ne bih ništa od toga menjao, baš sve bih – opet isto!
Hvala mojim Valjevcima, mojoj Srbiji.
I svim trenerima uz koje sam imao prilike da učim košarku.
Nisam je (još) naučio do kraja.
Razmenjivaćemo znanje i iskustvo još dugo ona i ja. Do kraja života.
Ne bih posebno isticao pojedince, odlučujuće minute, najvažnije utakmice…
Jer, svaki od tih „detalja“ (treneri, saigrači) bili su važni za moju karijeru.
Najveća zahvalnost ide mojoj porodici.
I najveći ponos je kod njih.
U poslednje vreme, shvatio sam da je najveće bogatstvo moje igračke karijere – imaću šta da pokazujem deci! Samo da još malo porastu…
Pred njima ću biti i jesam – najispunjeniji.
Ne bih da pravim ličnu grešku na kraju, pa ide jedna grupna poruka: „Neizmerno HVALA svakom, ali doslovce, svakom saigraču.
Svi ste vi od mene pravili boljeg košarkaša. Pamtim to“.
Svi mi igramo za navijače i zbog njih.
Zato, hvala i njima, iskreno i od srca.
Prijali su aplauzi i podrška.
Kritike motivisale, zvižduci jačali.
Bez obzira na klupsku pripadnost, navijač uvek zahteva poštovanje nas zbog kojih su došli u dvoranu.
Tokom karijere nisam mnogo čitao komentare niti obraćao pažnju na društvene mreže, ali sam jako dobro osećao svaki uzdah u hali. I svaki muk.
Odatle dolazi inspiracija, zbog toga teraš sebe da budeš bolji. I sad, da ne odstupim mnogo od sebe, a poznato je da emocije nisam mnogo otvarao za javnost, ovu ipak želim i moram da podelim:
želja mi je da se zna kako sam karijeru završio u klubu koji u mom srcu ima – dominantno mesto.
O ljubavi prema Srbiji, igranju za njen grb i pod voljenom trobojkom, rekao sam sve na parketu.
Rečima je nemoguće opisati taj jedinstveni, divni osećaj koji još tinja u meni.
Moja otadžbina će za mene zauvek ostati najvažnija i najvoljenija.
Još jednom hvala košarko, vidimo se i nadalje, samo bez patika, dresa i šortsa”, stoji u saopštenju dostavljenom medijima.
OSTALE VESTI:https://sportske-vesti.rs/zdero-dve-vazne-pobede-protiv-madagaskara-i-nemacke