Mnogi uspešni sportisiti često imaju rituale i sujeverja koji im pomažu da se izbore sa brojnim izazovima u svojoj glavi. Kod Novaka Đokovića ona nisu izražena, ali često razmišlja o uticaju više sile.
„Pa, desi se. I ono nažalost negativno često, gde nekako moraš da se izboriš sa tim strahovima i sumnjama i mislima koje nisu baš pozitivne. Individualan sport je takav, moraš da se nosiš sa svim emocijama i oscilacijama sam, iako imaš svoj tim tu, i da pronađeš rešenje šta god da te zatekne na terenu fizički, emotivno i mentalno, a zna se koji je krajnji cilj – da pobediš svog protivnika“.
Nije se tu zaustavio.
„Ima puno stvari koje su turbulentne i doživljavaju se, ali ima mečeva gde prosto nekada osetiš da je taj trenutak, viša sila da je sa tobom i da će ići u tvoju korist. Češće moraš sebe da podsećaš ili pokušaš da instaliraš sebi u glavu da je sve u redu i da je pozitivno, što je mnogo težak posao. Čudan je um ljudski, pogotovo u trenucima kad se ne osećaš baš najbolje, tad imaš osećaj da te sve iritira, da sve ide nizbrdo i tada treba ostati što manje u toj emociji“, ističe Đoković u razgovoru sa srpskim izveštačima u Melburnu.
Na sve to se nadovezala priča o kodeksima ponašanja igrača.
„Mislim da je to relativno dosta. Postoji neki univerzalni kodeksi ponašanja, načela i vrednosti za koje se svi zalažemo u sportu i poruke koje svi pokušavamo da šaljemo kroz naš takmičarski naboj i kroz naš nastup, ali i kroz način na koji razgovaramo, kako se obraćamo, kako komuniciramo sa publikom, a pogotovo sa mladim ljudima do kojih je meni najviše stalo“.
Kako kaže, to nije uvek lako.
„Teško je biti uvek u idealnom stanju, optimalnom stanju, i psihičkom i emotivnom, da uvek sebe predstavljaš na pravi način. Svestan sam da često sebe ne predstavljam na najbolji način i često imam izlive nervoze i besa na terenu koje ne želim, ali to sam ja. To su stvari sa kojima se i ja borim lično, na svom nivou. Nezavisno od toga što sam odigrao preko 1.000 mečeva i koliko već turnira, što imam iskustva i znam da će nekada da se stvari ponovo, prosto čovek si od krvi i mesa i onda kada si pod pritiskom, nešto što ne želiš – izađe. To je moja neka lekcija i životni put koji sebi krčim i pokušavam da budem bolja verzija sebe“, poručio je Novak.
Pričao je i o pojmu srpske sportske kulture.
„Univerzalno, sprska sportska kultura, mislim da je imamo poprilično, ako je sudeći po popularnosti sportova kao što su košarka, fudbal, pa i tenis. Olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva, odbojka, rukomet, to cela nacija prati i zdušno navija. Imamo neke od ne samo vrhunskih sportista, nego sportista koji su obeležili njihove sportove za vek vekova. Neke sportiste čija su imena ispisana zlatnom olovkom u istoriji tih sportova, tako da… Kada imate takve sportske uspehe, logično je da ćete imati i podršku naroda. Ponosan sam što Srbija ima takvu sportsku kulturu i istoriju. Imamo čime da se ponosimo i danas imamo najboljeg vaterpolistu i košarkaša na svetu. To su neverovatne stvari i ja zdušno pratim to sve, svaka čast. Ne samo Srbija, i Hrvatska kakve sportske uspehe niže. Za tako male zemlje koje se takmiče sa svetskim silama i uspevaju da pobede i imaju značajne sportske rezultate, to je nešto što… Kao normalan građanin si ponosan na to“.
Jedna od glavnih priča dosadašnjeg toka Australijan opena svakako je saradnja Endija Marija i Novaka Đokovića.
Đoković je u razgovoru za srpske medije otkrio kakao izgleda jedan njihov dan van kompleksa u Melburnu.
„Tu mi je i porodica tako da drugi deo dana provodim sa njima, prvi sa njim i celim timom. Nismo još imali neke večere i tako dalje… Ovde uglavnom provodimo vreme pred mečeve i kada imam treninge, dođem ranije pa pričamo, pa i posle treninga“.
Objasnio je Novak da su smislili i jedan zajednički ritual.
„Imamo tradiciju da posle meča ne ulazim samo ja u ledenu kadu nego i on i Čarli, pa je sada bilo interesantno gledati njih dvojicu kako se muče“.
