Zlatna generacija „orlića“predvođena Veljkom Paunovićem donela je veliku radost našoj zemlji kada je u finalu savladala Brazil (2:1) i upisala se zlatnim slovima u istoriju našeg fudbala.
Svi se rado sećamo pogotka Nemanje Maksimovića u 118. minutu utakmice i velikog slavlja zlatnih „orlića“. Tihi heroj te pobede i pogotka za trijumf bio je 26- godišnji Stefan Ilić, momak koji je šansu dobio sa klupe u toj čuvenoj utakmici. Tada napadač Spartaka iz Subotice povukao je kontru sa naše polovine, uspeo da pretrči dobar deo terena, uposli Andriju Živkovića koji je samo gurnuo loptu Maksimoviću, a ostalo je istorija…
Ilić se u intervjuu prisetio finala sa Brazilom i oživeo najlepše uspomene u svojoj karijeri sa tog istorijskog meča.
„Prošlo je šest godina od tog meča, uvek je lepo setiti se. Gde god da budemo igrali tokom karijere uvek će nas se igrači, navijači, treneri… sećati po tom uspehu. Do kraja života će nas pratiti taj nadimak „zlatni orlići“. Ne može da se zaboravi taj osećaj, ali što se kaže bilo pa prošlo, od tih sećanja ne može da se živi – već tom rečenicom nagovestio nam je Ilić da se mnogo toga lošeg desilo nakon Svetskog prvenstva“, započinje Ilić priču.
Preporučujemo:
Nakon što se euforija malo smirila, Ilić je dobio poziv da pojača redove Crvene zvezde. Kao i svaki mladi fudbaler, odmah je prihvatio poziv koji se ne odbija od crveno-belih.
„Dolazak u Zvezdu bio je korak napred u mojoj karijeri. Teško je odbiti takav poziv, nebitno za koga navijate. Kada pozovu Zvezda ili Partizan teško je reći ne. Nije mi žao što sam tada došao na „Marakanu“, bila je to odlična odluka sa profesionalne strane, ali…“, nastavio je priču rekavši da boravak u Zvezdi nije protekao kako se nadao.
„U suštini situacija je bila jako nezgodna. Prilično jaka konkurencija i Ugo Vijeira koji je tada igrao odlično. Prepoznali su to u Zvezdi i osetili priliku da ga prodaju na kraju sezone, zato je on imao zacementirano mesto u timu. On je ostavio ozbiljan trag na Marakani, tu se nema šta reći, nisam mogao da se protivim tome jer je čovek stvarno igrao odlično.“
Međutim, problem je nastao na zimu 2017. godine kada je Ilić poželeo da promeni klub.
„Moja želja je bila da idem na pozajmicu. Javio se Metalac, ali sam na kraju na neki način „na silu“ morao da odem u Radnički iz Niša. To nije bila moja želja. Tamo se nisam lepo proveo, pre svega zbog odnosa i hira ljudi sa „Čaira“ prema meni. Nisam odigrao nijedan jedini meč. Vratio sam se posle šest meseci u Zvezdu i tada mi je bilo dosta svega. Zatražio sam raskid ugovora i otišao. Možda nije trebalo da napravim taj korak, ali sam tada osećao da je to jedino ispravno.“
Nakon konačnog odlaska iz redova šampiona Srbije Ilić je pokušao da se dokaže u Ukrajini. Otišao je u ekipu Oleksandrije na probu gde je na dva meča postigao dva gola i kada je očekivao potpis, dobio je neočekivani odgovor da nije prošao, što uopšte nije očekivao
„Ne znam šta se tada desilo, zaista. Bio sam ubeđen da ću ostati u Ukrajini. Da li je u pitanju bio neki menadžerski dogovor ili nešto drugo, do dan danas ne znam, niti sam dobio neki konkretan odgovor osim da nisam prošao probu. Znam da sam dao sve od sebe i žao mi je što se tako završilo.“
Vratio se u Srbiju i potpisao za Bežaniju, odakle je usledio odlazak u Metalac, a zatim u Bačku. Uspeo je da vrati tim iz Bačke Palanke u Superligu i taman kada je trebalo da se vrati na velika vrata, desila se povreda. Pokidao je ukrštene ligamente i zbog te povrede morao da propusti skoro čitavu sezonu. Vratio se tek krajem aprila meseca, kada je znao da njegova ekipa neće zadržati status superligaša.
Međutim, priča ipak ima lep kraj. Nekadašnji trener u Spartaku Andrej Černišov, pozvao ga je da dođe u Indiju u drugoligašku ekipu Muhamedan.
Ovo je neka nova šansa za njega i za oporavak karijere, koja je sjajna, ali ipak nije sve išlo kao po loju. Mi Stefanu želimo sve najlepše, jer je ovaj igrač to svakako i zaslužio.