Povratak sa 0:2 protiv jačeg od sebe. Ono što treba srpskim klubovima
Crvena zvezda i Partizan su prethodnih sezona igrama u evropskim takmičenjima nabili nacionalni koeficijent do rekordnog plasmana na 11. mesto iz kojeg su ozbiljno profitirali i ostali srpski klubovi. Iako to nisu zaslužili…
Dok su Zvezda (64 koeficijentnih bodova) i Partizan (47 boda) u prethodnih pet godina dizali rejting srpskog fudbala, ostali (Čukarički, Vojvodina, Radnički, TSC) su ga kao teg oko vrata vukli dole. Izuzetak je bio subotički Spartak koji je u leto 2018. napravio iznenađenje protiv praške Sparte. Zajedno su osvojili skromnih 18,5 koeficijentnih bodova za pet godina.
Niko od pomenuta četiri kluba osim Spartaka koji su igrali evropske utakmice u prethodnih pet sezona nije uspeo da izbaci nekog jačeg od sebe.
Radnički je samo jednom eliminisao Gziru sa Malte, a kasnije ispao od istog rivala, estonske Flore i izraelskog Makabija.
Vojvodina je samo jednom eliminisala litvanski Panevežis, a ispadala je Standarda, LASK-a i APOEL-a.
Čukarički je izbacivao Rasing iz Luksemburga, jermenski Banats i azerbejdžanski Sumgajt ali je ispadao od Moldea, Hamarbija, Tventea i Olimpijakosa.
TSC je imao samo onih čuvenih 6:6 protiv FSCB-a.
Uspesi večitih su i pored svih ispodprosečnih rezultata superligaša u Evropi omogućili ovog leta da čak dva kluba zaigraju u grupnoj fazi nekod od evrokupova. TSC je kao vicešampion imao kaparisanu Ligu Evrope, a Čukarički Ligu konferencija.
Iako su još pre godinu dana znali da ih čeka zagarantovana evropska jesen, većina srpskih klubova koji su konkurisali za ta mesta su malo toga uradili da Evropu dočekaju spremniji, organizovaniji i jači. Tu pre svega mislimo na skandaloznu prošlu sezonu i letnju politiku Partizana. Vojvodina je ušla u evropske kvalifikacije slabija nego što je bila. Čukarički nije ušao jači. Izuzetak je Crvena zvezda koja se pojačala više nego ikad.
Stabilnost i poverenje možda njajbolje opisuju fudbalski projekat na severu Srbije. Topolčani su samo jednom ranije igrali taj čuveni meč protiv FCSB i ispali na neverovatan način. Nisu paničili čak i kada su u poslednjem kolu pretprošle sezone poraženi od Vojvodine koja tada nikako nije mogla do Evrope. Bio je to ozbiljan udarac, a manir većine srpskih klubova bi u tom trenutku bio momentalan otkaz treneru. I verovatno čistka u igračkom kadru, smanjivanje platnog spiska, kuknjava na sudije, neka svetska zavera…
Janoš Žemberi i saradnici su udarac primili muški i nastavili veruju u ono što rade. Pre svega u Žarka Lazetića kao trenera. Pronicljivo su vodili transfer politiku bez rasipanja novca iako ga imaju. Prodat je samo mladi Mihajlo Banjac u Krasnodar za 1.600.000 evra što je bio najveći transfer u istoriji kluba ali je ostatak kičme tima zadržan i pojačan iskusnim i dobrim superligaškim igračima poput Saše Jovanovića, Miloša Cvetkovića, Milana Radina, Nikole Kuveljića, u Metalcu je otkriven Nikola Stojić (postao i reprezentativac kasnije!), verovali su u Luku ilića koji je nestao sa fudbalske mape…
Na ruku im je išla haotična situacija u Partizanu i ispred nosa Čukaričkom su osvojili drugo mesto koje je značilo spektakl. Izlet u kvalifikacije za Ligu šampiona i zagarantovano mesto u Ligi Evrope. I opet klub iz Bačke nije poleteo. Kao što nisu paničili godinu ranije posle neuspeha, sada nisu padali u euforiju posle uspeha.
Petra Ratkova nakon ponude iz Salscburga teške 5.000.000 evra zaista nisu mogli da zadrže. Osim večitih samo je OFK Beograd imao skuplju prodaju (Slobodan Rajković) u istoriji srpskog fudbala. Luku Ilića su hetli da zadrže, on je izabrao da ode u drugu ligu Francuske. Aranđel Stojković je rešio da ode u Partizan. I to su bili jedini bitni gubici.
Mogao je tada TSC možda da odreši kesu sa zvučnija i atraktivnija pojačanja što bi bilo očekivano s obzirom na garantovane prihode. Ali je nastavio u svom stilu i sa igračima ispod radara. Nema afričkih i južnoameričkih mačaka u džakovima, samo poznata lica iz Srbije i poneko iz regiona.
Kao kapitalno pojačanje su kupili Petra Stanića za kojeg u Zvezdi nije bilo mesta i vremena. Dovedeno je i Zvezdino dete Miloš Pantović koji takođe nije uspeo da se probije do prvog tima na Marakani pa je ime gradio u Voždovcu. Stigla su još neka poznata imena poput Marka Rakonjca, Miloša Vulića, Uroša Milovanovića, Jovana Vlalukina… Ali kičma tima je ostala. Naprimer, skoro cela odbrana iz prošle sezone (lić, Stojić, Čalušić, Antonić, Stojić, Petrović, Cvetković) je tu. Srce (Saša Jovanović) i pluća tima (Ifet Đakovac) su takođe ostali. Promene su najviše zahvatile ofanzivnu liniju. I deluje da se klub potrudio da uđe u novu sezonu jači nego što je bio.
Naravno, to nije dovoljno za kvalifikacije u Ligi šampiona. Braga je Topolčanima dala besplatne i bolne fudbalske lekcije. U pojedinim trenucima je to bilo i strašno gledati… Ali, debitantima se prašta. A Braga je kasnije u Ligi šampiona dokazala da je mnogo ozbiljnija i jača ekipa nego što joj rejting u javnosti govori.
TSC je znao da je Liga Evrope realnost za koju treba da se pripremi. Žreb ga baš i nije pomazio jer je dobio u grupi dva kluba iz „liga petice“ i snažni Olimpijakos koji je samo par dana ranije isprašio Čukarički sa ukupnih 6:1. Mogao je TSC i bolje da prođe na žrebu ali šta je tu, je…
Očekivanja i nisu bila velika jer je razlika u budžetima, iskustvu, napokon i kvalitetu, prevelika. UEFA koeficijent kaže: TSC (5.555) – Olimpijakos (34.000).
Ali TSC se već u prvom kolu protiv Vest Hema u Londonu predstavio u vrlo pristojnom izdanju. Imao je i iznenađujuće vođstvo ali je posle ulaska teške artiljerije Čekićara kapitulirao. Muški poraz.
Olimpijakos je stigao u Topolu kao izraziti favorit jer još su bile sveže slike demonstracije sile nad Čukaričkim. A motiv mu je sada bio i još veći jer je posle poraza u prvom kolu protiv Frajburga u Pireju već izgubio dragocene bodove u trci za prva dva mesta. Tri boda u Topoli su bila pod moranje!
Istorijski meč Lige Evrope na TSC Areni je privukao oko 4.200 gledalaca. Ambijent lep i sportski, kao što smo i navikli na simpatičnom i sređenom fudbalskom zdanju u Topoli.
Ali na terenu je opet zamirisala gorčina neuspeha. Olimpijakos je otvorio meč golom na vreme, kontrolisao situaciju, a onda postigao i drugi posle nepunih sat vremena igre. Dovoljno da mnogi prežale TSC.
Kada je to neki naš klub – a da nisu Crvena zvezda ili Partizan – nadoknadio dva gola minusa protiv jačeg od sebe? Ne trošite vreme na „guglanje“, pisaće na kraju teksta…
Imala je Voša one čuvene pobede nad Bursom i Sampdorijom, Spartak pobeđivao prašku Spartu, ali to je već bilo odavno. Bilans u poslednjih pet godina je bio poražavajući.
E, pa TSC je uspeo!
Vratio se iz dva gola minusa protiv višestruko jačeg rivala i vrlo verovatno će koštati Grke prolaza dalje. Baš onako lalinski mirno i bez panike, kako su u upravi kluba reagovali na pobede i poraze prethodnih godina, tako su i Lazetićevi izabranici odgovorili na 0:2 protiv grčkog velikana. Lopta je išla, pas je išao, duela se nisu plašili, stil igre i ideja su se videli… I rezultat je došao.
Prvo je verni vojnik Ifet Đakovac za sve pojedene kilometre nagrađen golom nade, a onda je Lazetić stisnuo petlju da napravi ofanzivne izmene. I vratilo mu se. Momak sa klupe Miloš Pantovič je dao efektan gol za izjednačenje. Mogao je TSC na kraju čak i do senzacionalnog preokreta i pobede da je Vulić iskoristio šansu u finišu…
Razbudila se i publika na TSC Areni, sve je zaličilo na pravi fudbalski ambijent kakvog je željna Srbija van Topčiderskog brda. Topolčani su osvetlali obraz kluba i srpskog fudbala. Pokazali su igrom, odnosom i ponašanjem da nisu zalutali u Evropu i da nisu tu da parazitiraju na koeficijentu koji su im obezbedili večiti.
Ne računajući Zvezdu i Partizan, poslednji srpski klub koji se u Evropi vratio iz minusa od dva gola protiv jačeg od sebe je bio OFK Beograd davne 2010. godine. Tada su Romantičari posle dva gola Arde Turana, pogocima Krstića u 80. i Injca u 86. minutu šokirali kultni stadion Ali Sami Jen i Galatasaraj koji je vodio Frank Rajkard. Koeficijent Galatasaraja u tom trenutku je bio 44.510, a OFK Beograda 3.850. U revanšu na Karaburmi je Galata demonstrirala silu, ali eto pamti se da je neki naš tim pokazao hrabrost da ne podigne belu zastavicu kada vidi jačeg od sebe i primi gol ili dva.
Za TSC ovaj bod ne vredi toliko rezultatski koliko vredi moralno i istorijski. Teško će Topolčani pored ovakve konkurencije u borbu za neko od prva tri mesta u grupi i nastavak evropske sezone makar u Ligi konferencija. Ali su zube pokazali. Naveli su prosečnog ljubitelja fudbala da sa više pažnje prati njihove utakmice jer oseća da ga TS neće izdati i razočarati makar odnosom na terenu. Sada je i onu Bragu ljudski i lakše oprostiti. Svaka škola se plaća, a TSC deluje kao da je uzeo ubrzani kurs evropskih jezika i da sa remijem protiv Olimpijakosa nije rekao poslednju reč u Evropi. U ova dva meča protiv Engleza i Grka su opravdali mesto u Evropi ove jeseni.
Za klub koji u ovakvom obliku postoji tek 10 godina, ovo su već ozbiljne stavri i potvrda nekog sistema i kvalitetnog rada. TSC daje sve konkretnije dokaze da je fudbalska Srbija konačno dobila „treći klub“ na koji će moći da računa. Pokazali su to u Mozzart Bet Superligi Srbije prošle sezone, pokazuju to na domaćoj i inostranoj sceni ove. I šta god da bude, kakvi god rezultati da budu, TSC je zdrav sistem koji ne deluje da će se srušiti preko noći.