I, pošto su mnogi rekli svoje, red bi bio da nešto kaže i Uroš Spajić. Kreće njegov osvrt, u razgovoru za Sport Klub.
„Prvi gol u mom klubu, za seniorski sastav, sjajno! Šta sam pomislio kada je lopta pogodila mrežu? Ma, ništa. Preplavile su me emocije, nisam znao gde sam, sreća se ne može opisati, može se, naravno, osetiti i doživeti. Drago mi je što su utakmici prisustvovali moji roditelji i moja supruga, nedostajao je jedino brat Igor, koji je istog dana igrao u dresu srpskoligaša Mihajlovca, mogli smo lepo da zatvorimo krug, da svi budemo na okupu“, nasmejao se Spajić.
Troje Spajića tog 30. aprila na tribinama našeg najvećeg stadiona. Ne, ipak, četvoro, iako je Igor odsustvovao. Pitaćete, pa, ko je četvrti član kad nije registrovan u tekstu? E, on je i dalje skriven, u junu će se otkriti, Uroš Spajić postaće otac. Najlepše želje…
„Da budemo još jači“, nasmejao se Spajić.
A, koliko je, zapravo, Spajić jak, pokazalo se i dokazalo svih ovih dana, meseci (prošlo je više od godine otkako se povredio u duelu Kasimpaše i Bešiktaša), sledi podsećanje…
„Kasimpaša je trebalo da bude usputna stanica do ugovora u Bešiktašu, sve je navodilo na takav epilog, vukli su se potezi u tom pravcu, na adresi u Turskoj nisam osetio gorčinu poraza, iza mene je čak sedam pobeda, no, protiv sudbine nisam mogao, neću ni da je proklinjem, zašto bih to činio, kad mi je sad srce na mestu, kad mi je sve potaman, kad… Posle 10 godina pečalbe, ponovo sam u Beogradu, u Zvezdi, u Srbiji, u okruženju porodice, prijatelja.. .uželeo sam se praznika u svojoj zemlji, sanjao sam huk crveno-belog severa i, eto, doživeo da pogodim cilj, u padu, desnom nogom, zaista efektno.“
Dve operacije kolena su ono sa čim se Spajić suočavao, verovao da će četiri meseca pauze biti mera da se, najpre individulnim radom, postepeno vraća fudbalu, ali…
„Zahtevi su, iz dana u dan, postajali ozbiljniji, koleno je oticalo, morao sam da usporim, i ne samo da usporim, već i da stanem. Kontrolni pregled nije pokazao ništa dobro, nametnuo se novi hirurški zahvat, opet na klinici u Minhenu, gde je, u septembru, očišćen meniskus. I, onda, sve iznova u procesu oporavka, korak po korak, pre mesec i po, recimo, doktori su mi saopštili da mogu, bez ikakve rezerve, nesmetano da nastavim, no, ja to nisam tako osećao, bio sam, jednostavno, nespreman, najbolje poznajem svoje telo, za sve je potrebno vreme. Meni je bilo potrebno vreme, koje se postepeno približavalo, nedelje su mi donosile sigurnost i veru, otud sam se i pojavio na utakmici protiv Čukaričkog. Da li sam na 100 odsto? Ne, nisam, ali biću, brzo, veoma brzo na nivou koji me odlikuje, uskoro nećemo pominjati teške noge, nego isticati ono šta su moji aduti, brzina, eksplozivnost… Zasad je bitno da sam u protokolu, da dobijam određenu minutražu, kojoj se nadam i u drugom poluvremenu Kup utakmice sa Napretkom. Zvezda hoće duplu krunu, Zvezda, hoće, Zvezda može, Zvezda je najbolja!“
„Zvezda je jedna, jedina. Hvala, ipak, svim ljudima sa kojima sam provodio fudbalske trenutke u inostranstvu, nosim bezbroj lepih uspomena, sa Anderlehtom sam osvojio titulu i Superkup, najviše godina, ukupno četiri, proveo u Kranodaru, odgovarao mi je i mentalitet tih ljudi, igrao sam dobro, baš dobro, svuda sam nailazio na podršku, pa, i zašto ne reći, na komplimente.“
Rođen 13. februara 1993. godine u Beogradu, bivši omladinski i mladi reprezentativac, do povrede član najjače srpske selekcije (odigao 20 utakmica), projektovan kao njen neizostavni deo za Svetsko prvenstvo u Kataru, sudbina je htela drugačije…
„Zvezda, Liga šampiona, reprezentacija, tu sam, idem, verujem“, zaključio je Uroš Spajić.
OVO SMO ČEKALI: Novak Đoković će moći da igra na US openu, oglasili se i ogranizatori!
