Otkaz Radomiru Antiću smatran je jednom od najvećih grešaka u istoriji Real Madrida iz više razloga, koji se odnose na njegov uspeh i viziju igre, ali i na političke i kulturne aspekte unutar kluba.
Tokom sezone 1991/92, Antić je preuzeo tim u trenucima kada su mnogi sumnjali u njegove sposobnosti. Ipak, brzo je demantovao kritičare sa izvanrednim učinkom, ostvarivši 12 pobeda u prvih 14 utakmica, što je tada bio rekord u Primeri.
U timu su se nalazili istaknuti igrači poput Fernanda Jera, Emiliа Butragenja, Manola Sančiza i Georgija Hadžija. Antić je takođe doveo Roberta Prosinečkog i Luisa Enrikea, čime je dodatno obogatio tim.
Ipak, uprkos sjajnim rezultatima, Antić je smenjen usred sezone, kada je Real imao osam bodova prednosti ispred Barselone. Razlog otkaza ležao je u želji kluba za atraktivnijom igrom, koja je postala sinonim za Krojfovu Barselonu.
Tadašnji predsednik Ramón Mendoza izjavio je: „Pobede bez stila za Real ne znače puno“, što ukazuje na očekivanja koja su prevladavala u klubu.
Nakon Antića, Leo Beenhakker je preuzeo tim i pokušao da implementira atraktivniji stil igre, ali je Real izgubio titulu u poslednjem kolu na Tenerifima, što je stvorilo „prokletstvo Tenerifa“ koje se ponovilo i naredne sezone. Real je, uprkos dominaciji u prvenstvu, dva puta zaredom izgubio titulu na Tenerifima.
Završivši svoju karijeru u Realu, Antić je kasnije trenirao Atletiko Madrid i Barselonu, postavši jedini trener koji je vodio sva tri najveća španska kluba. Njegova sposobnost da motiviše tim i ostvaruje rezultate ukazuje na to da je otkaz bio promašaj, kako sa sportskog, tako i sa emocionalnog aspekta za navijače i istoriju kluba. Mnogi smatraju da bi, da je ostao, Antić mogao da izgradi tim koji bi trajno izazivao dominaciju Barselone.